Moj najomiljeniji bloger , akademski slikar i bonvivan uvek trpi moje dosadjivanje, da objavim njegove tekstove.Iako su njegove slike fenomalne ..mislim da bi svakako bio još bolji pisac. O sebi on piše ovo
Koga interesuje da sazna još podataka o meni, biće dovoljno da čita ono što budem objavljivao a može i da u Google ukuca moje ime i prezime i kaš'će mu se. Previše si ekstrovertan, kaže moja žena, ali nemoj mene da pominješ ni citiraš, mani se toga. Trudim se da njeno pojavljivanje svedem na minimum ali čovek sam i samim tim i grešan što bi tvrdo rekao Sveti Avgustin, pa mi se s vremena na vreme omakne. Sreća da ne voli da čita ono što pišem i kako pišem! Reče mi pre neki dan: To mi je nekako kao jezik ulice (a nije jezička čistunica) a ja opet mislim da pišem samo nekonvencionalno, uostalom jedino tako znam.
Njegov blog je naslov ovog bloga.
Naravno zahvaljujem se na gostovanju.
------------------
Lepo je to pevala i peva Lepava Lepa Lukić, slavuj naše narodne pesme, bog joj seljančici dao sluh i glas. I nije folitantkinja, takva je kakva je. Njenom glasu nije potrebna muzika, može ona i bez nje. Žutoumazana štampa decenijama pokušava da pronađe nešto u njenom životu što bi podiglo tiraž i zaslinilo gomile beslovesnih čitalaca ali jok! Zato s vremena na vreme izvlače već odavno izanđalu njenu pokersku ovisnost. Ni to ne pomaže bogznakako, Lepa troši svoj novac koji je pošteno zaradila. Jel' krala, otimala, išla preko leševa? Ne, pevala je. Sa zarađenim novcem može da radi šta joj je volja, mogu da joj pljunu pod prozor. Žena je dostojanstvena čak i na Farmi.
Nego ja bih o dva putića. I o izvoru. Ni Lepi ni onom koji je pisao reči, na pamet nije padalo da će se za kratko vreme pored dva nedužna putića, pojaviti još, brat bratu, bar milion putića, staza i bogaza, asfaltiranih autostrada za džipove sa zatamljenim staklima, kojima se danas voze i arlauču dobrano potpomognute elektronsko tehničkim šljokicama, unakažene stilističkim zahvatima nadobudnih seratora, pevaljke bez sluha i bilo kakvog zrnca talenta, sa ogromnim silikonskim sisama i napumpanim usnama tipa kokošije dupe, spotisane kako se gologuze na nekakvim svilom, like Kraljevskim, presvučenim krevetima.
Ergo, neverovatan i nenormalan porast putića i puteva od izvora, može se mirne duše pripisati Lukreciji plastičnocvetokosnoj Marković (ispravite me ako grešim) i njenoj perfidnoj, zlobnoj i pakosnoj želji da (za svoje vladavine) kontejnerisan srpski puk do kraja ponišči duhom i za duuuuugo vremena unapred sjebe silne generacije. Za sprovođenje svog nauma imala je širok izbor dupeuvlakača ali je ona odabrala/izabrala čoveka koji se do koske razumeo u muziku a nadasve u lovu, rokera Mitrovića. Naravno da nije pogrešila u izboru. Ubeđen sam da s osmehom na mlohavom licu, sa zadovoljstvom prati na satelitskoj TV rezultate svog zamešateljstva. Zavaljena u udobnu fotelju u dalekoj nam i bratskoj Rusojebiji, nameštajući s vremena na vreme uvenuo plastikaner na strašilotršavocrnojodfarbanjaizgoreloj, pre perici nego kosi, dar njenog najmilijeg, kupljen na Požarevačkom vašaru, grca od oduševljenja gledajući Grandovsku papazjaniju jadnih i bednih devojčica i dečaka, koji bi da preko noći, iz sve snage pokušavajući da imitiraju omiljene im Zvezde, postanu deo tog lažiživota.
Radijacija je mala maca spram ovog zagađenja! Možda su najbolji primer Maturske večeri. Devojčice koje se tokom godine oblače kao većina njihovih vršnjakinja diljem sveta u farmerke i kraćahne bluzice ispod kojih nude svoje prelepe pupkove, na Matursko veče dolaze obučene kao Cece, Karleuše, Bekvalčeve, Indire, Seke Aleksić... rođena majka da ih ne prepozna! Sa njihovih mobilnih se čuju najnoviji hitovi, sve jedan nalik drugom, kvazi istočnjačka muzika, falš glasovi i orgazmičkojebački tekstovi. Nema te trofrtaljke čije hitove ne znaju od reči do reči. Splavarenje im je u krvi, sponzorstvo nekog zadriglog analfabete koji od maternjeg jezika zna samo tebra, njesra i žandu mi je lapo cigle, skenjaću ga, više je nego poželjno. Nije hoh da dama plaća a i buzdovan kad stane na novčanik, visok je do neba. A na splavu zna se. Ako se ne poubijaju za prvih pola sata, onda turbo proseravanje do nekoliko zora.
Ono malo preostalih olinjalih rokera batrga se u govnima, svira i peva pred desetak, petnaest istomišljenika, moglo bi se reći, na porodičnim okupljanjima. Da ne grešim dušu, ima i klinaca kojima je pun kurac ružičastoturbofolk proseravanja pa se bacili na angažovano repovanje. Nekima, nema ih mnogo, kapa dole ali ova jebena zemlja i među njih turila politiku i religiju, nebeskosrpstvo i Nemanjičstvo, mržnju, zlobu, žeđ za krvlju. Dovoljno je da ne nosiš odgovarajući šal, majcu, da imaš tamno crne oči, da si kvarcovan...ode ti glava. Blagougodni (naravno ne svi) pastiri, vešto skrivajući rep ispod mantije i rogove ispod kamilavke, gromko podržavaju i usmeravaju verujuću im mladost u ispravnom pravcu zatiranja svega i svakoga ko nije naš, istovremeno štiteći i krijući na delu dokazane štetočine, pedofile, alkoholičare, kurvare, kradljivce, ubice...
Šta je naš izvor, jesmo li ga ikad imali? Bez obzira na to, putića i puteva je bezbroj i svi ne vode nigde. Ili vode u crnilo, mutnu retrogradnu prošlost, mentalnu i svaku drugu izolaciju, homofobiju, mizantropiju...vrlo skoro će se istaći parola: Ubi bližnjeg svog! Rekao bih s pravom, naši negdašnji Kraljevi su braću ubijali, očeve oslepljivali, kasniji knjazovi kumovske glave u Stambol slali, zarad vlasti, hoću reći, viših i pravednih ciljeva i općeg boljitka srpskog sebra i progresa nebeske države.
Jesam li ljut i besan, zgražam li se, rezigniran sam možda...Ne! Ja od ovog naroda, njegove vlasti i Pastira bogougodnih naših i ne očekujem ništa drugo. Od pojedinaca, da! Možda ih nije dovoljno i ne mogu doći do reči od vodopadnog neprestanog bljuvotnog baljezganja srpskonebeskodomaćinskih kreatura. Iako sam optimista koji nema nade, postoji makar u budućnosti mogućnost da se ta mala umna grudva zakotrlja i postane lavina. Ja za to vreme radim svoj posao, živim život kako znam i umem, slušam i gledam. Zdravlja radi sopstvenog mi, vrlo često zapušim uši i zatvorim oči, kad osetim da sam na ivici povraćanja. Dal' će biti bolje za 13.000 godina, ne znam ali bih voleo zbog onih koji će tada živeti.
Umal' zaboravih! 2012 godine će, znači sledeće godine, biti smak sveta, jebeš onda sve!
Riječ je kao ćuprija, dobra spaja a loša razdvaja
Miodrag Miško Mikele Petrović, samostalni izrađivač umetničkih dela, tj Akademski slikar. Majka me od milošte nazvala Mikele a imam i puno drugarica i prijateljica, pa i drugara koji me isto tako zovu, te otud mikele9. Slikarstvo mi je životna strast i još pride književnost i pecanje. Nema potrebe da pominjem ženski rod u koji sam zaljubljen od trenutka kada sam ugledao svet.Pišem i na privatnom blogu: http://subjektivno-miskopetrovic.blogspot.comKoga interesuje da sazna još podataka o meni, biće dovoljno da čita ono što budem objavljivao a može i da u Google ukuca moje ime i prezime i kaš'će mu se. Previše si ekstrovertan, kaže moja žena, ali nemoj mene da pominješ ni citiraš, mani se toga. Trudim se da njeno pojavljivanje svedem na minimum ali čovek sam i samim tim i grešan što bi tvrdo rekao Sveti Avgustin, pa mi se s vremena na vreme omakne. Sreća da ne voli da čita ono što pišem i kako pišem! Reče mi pre neki dan: To mi je nekako kao jezik ulice (a nije jezička čistunica) a ja opet mislim da pišem samo nekonvencionalno, uostalom jedino tako znam.
Njegov blog je naslov ovog bloga.
Naravno zahvaljujem se na gostovanju.
------------------
Nego ja bih o dva putića. I o izvoru. Ni Lepi ni onom koji je pisao reči, na pamet nije padalo da će se za kratko vreme pored dva nedužna putića, pojaviti još, brat bratu, bar milion putića, staza i bogaza, asfaltiranih autostrada za džipove sa zatamljenim staklima, kojima se danas voze i arlauču dobrano potpomognute elektronsko tehničkim šljokicama, unakažene stilističkim zahvatima nadobudnih seratora, pevaljke bez sluha i bilo kakvog zrnca talenta, sa ogromnim silikonskim sisama i napumpanim usnama tipa kokošije dupe, spotisane kako se gologuze na nekakvim svilom, like Kraljevskim, presvučenim krevetima.
Ergo, neverovatan i nenormalan porast putića i puteva od izvora, može se mirne duše pripisati Lukreciji plastičnocvetokosnoj Marković (ispravite me ako grešim) i njenoj perfidnoj, zlobnoj i pakosnoj želji da (za svoje vladavine) kontejnerisan srpski puk do kraja ponišči duhom i za duuuuugo vremena unapred sjebe silne generacije. Za sprovođenje svog nauma imala je širok izbor dupeuvlakača ali je ona odabrala/izabrala čoveka koji se do koske razumeo u muziku a nadasve u lovu, rokera Mitrovića. Naravno da nije pogrešila u izboru. Ubeđen sam da s osmehom na mlohavom licu, sa zadovoljstvom prati na satelitskoj TV rezultate svog zamešateljstva. Zavaljena u udobnu fotelju u dalekoj nam i bratskoj Rusojebiji, nameštajući s vremena na vreme uvenuo plastikaner na strašilotršavocrnojodfarbanjaizgoreloj, pre perici nego kosi, dar njenog najmilijeg, kupljen na Požarevačkom vašaru, grca od oduševljenja gledajući Grandovsku papazjaniju jadnih i bednih devojčica i dečaka, koji bi da preko noći, iz sve snage pokušavajući da imitiraju omiljene im Zvezde, postanu deo tog lažiživota.
Radijacija je mala maca spram ovog zagađenja! Možda su najbolji primer Maturske večeri. Devojčice koje se tokom godine oblače kao većina njihovih vršnjakinja diljem sveta u farmerke i kraćahne bluzice ispod kojih nude svoje prelepe pupkove, na Matursko veče dolaze obučene kao Cece, Karleuše, Bekvalčeve, Indire, Seke Aleksić... rođena majka da ih ne prepozna! Sa njihovih mobilnih se čuju najnoviji hitovi, sve jedan nalik drugom, kvazi istočnjačka muzika, falš glasovi i orgazmičkojebački tekstovi. Nema te trofrtaljke čije hitove ne znaju od reči do reči. Splavarenje im je u krvi, sponzorstvo nekog zadriglog analfabete koji od maternjeg jezika zna samo tebra, njesra i žandu mi je lapo cigle, skenjaću ga, više je nego poželjno. Nije hoh da dama plaća a i buzdovan kad stane na novčanik, visok je do neba. A na splavu zna se. Ako se ne poubijaju za prvih pola sata, onda turbo proseravanje do nekoliko zora.
Ono malo preostalih olinjalih rokera batrga se u govnima, svira i peva pred desetak, petnaest istomišljenika, moglo bi se reći, na porodičnim okupljanjima. Da ne grešim dušu, ima i klinaca kojima je pun kurac ružičastoturbofolk proseravanja pa se bacili na angažovano repovanje. Nekima, nema ih mnogo, kapa dole ali ova jebena zemlja i među njih turila politiku i religiju, nebeskosrpstvo i Nemanjičstvo, mržnju, zlobu, žeđ za krvlju. Dovoljno je da ne nosiš odgovarajući šal, majcu, da imaš tamno crne oči, da si kvarcovan...ode ti glava. Blagougodni (naravno ne svi) pastiri, vešto skrivajući rep ispod mantije i rogove ispod kamilavke, gromko podržavaju i usmeravaju verujuću im mladost u ispravnom pravcu zatiranja svega i svakoga ko nije naš, istovremeno štiteći i krijući na delu dokazane štetočine, pedofile, alkoholičare, kurvare, kradljivce, ubice...
Šta je naš izvor, jesmo li ga ikad imali? Bez obzira na to, putića i puteva je bezbroj i svi ne vode nigde. Ili vode u crnilo, mutnu retrogradnu prošlost, mentalnu i svaku drugu izolaciju, homofobiju, mizantropiju...vrlo skoro će se istaći parola: Ubi bližnjeg svog! Rekao bih s pravom, naši negdašnji Kraljevi su braću ubijali, očeve oslepljivali, kasniji knjazovi kumovske glave u Stambol slali, zarad vlasti, hoću reći, viših i pravednih ciljeva i općeg boljitka srpskog sebra i progresa nebeske države.
Jesam li ljut i besan, zgražam li se, rezigniran sam možda...Ne! Ja od ovog naroda, njegove vlasti i Pastira bogougodnih naših i ne očekujem ništa drugo. Od pojedinaca, da! Možda ih nije dovoljno i ne mogu doći do reči od vodopadnog neprestanog bljuvotnog baljezganja srpskonebeskodomaćinskih kreatura. Iako sam optimista koji nema nade, postoji makar u budućnosti mogućnost da se ta mala umna grudva zakotrlja i postane lavina. Ja za to vreme radim svoj posao, živim život kako znam i umem, slušam i gledam. Zdravlja radi sopstvenog mi, vrlo često zapušim uši i zatvorim oči, kad osetim da sam na ivici povraćanja. Dal' će biti bolje za 13.000 godina, ne znam ali bih voleo zbog onih koji će tada živeti.
Umal' zaboravih! 2012 godine će, znači sledeće godine, biti smak sveta, jebeš onda sve!
7 коментара:
Mislim da nam je Mikele ovde odlicno doslikao kojim putem nasa mladost ide.Hvala bogu i sretni su oni roditelji koji usmerise svoje cerke na pravi put...i prema pravim vrednostima.
Hehehe, baš si me nasmijala današnjim postom:)))
Kiss.
Drago mi je.Zato volim da citam Mikele.On i kad pise o ozbiljnim temama zna da citaoca nasmeje;)
Odlican tekst zacinjen humorom, uzivanje je citati ....
Eh, niko kao nas Mikele:)
U skladu s temom koju sam obradila u današnjem postu; haljina (jel´ se to može tako nazvati?) na lijevoj strani fotke oduševila bi mamine mušterije; savršena je za npr. maturalnu večeru. Za ovu haljinu u sredini rekli bi da je za stare babe (praktički je zakopčana do grla; nije baš, ali u usporedbi s ovom lijevom, jest!). Šteta što se ova treća (desna) haljina baš ne vidi, i ona se čini baš prigodna za nmaturalnu večeru:D
Hahahah super analiza;)
Постави коментар