уторак, 26. април 2011.

Eh kako se nekad ljubilo...



Jovan Jovanović Zmaj Eufrosini , jesen 1861.

Uvek sam se čudio kad je ko pisao pismo tamo
gde bi se rečima izraziti mogao. Sad vidim da nisam


Mila godpođice Ružo,imao pravo. Sad bolje vidim da ima stvari, koje seni rečima i pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, prećutati, nikako. Vi čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili
ili ste se možda malo zastideli osećajući da Vam
sasvim nepovoljno nije.
Ako se mrgodite, derite pismo taki. Molim Vas
nemojte dalje čitati, što i da znate gde pomoći ne možete,poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili,zaboravite sasvim. Vi ćete lako, a ja kako uzmogu. Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopistva)i na ovu stranu prešli, to sedite pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo
evanđelje ljubi... .Budite mi zdravi - sam se čudom čudim odkud sam
nehotice ovo poljubio.
Eufrosina Jovanu Jovanoviću Zmaju

Poštovani gospodine,
Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna
ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju
dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti,
najposle odvažim se uver
iti Vas da je srce još sasvim moje,da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome
pokloniti, slušala sam više puta al osećala i verovala nisam.
Ruža
 

Постави коментар
// Pinintrest on image Pinintrest on image Social footer