понедељак, 09. мај 2011.

Za moju malu Megi

Nastavljamo priču moje male Megi , kojoj stari posetioci na mom drugom blogu već znaju ali za nove ponavljam početak priče i nastavljam.

Za moju malu Megi

Moram ovaj dogadjaj da zabeležim ,mada nema šanse da ću ga ikada zaboraviti.Partnerka, (to se sad kaže tako moderno za suprugu) moga brata je ostala u drugom stanju.Drugo dete i kako se još pre rodjenja ispostavilo ,devojčica.
Trudnoća je bila vrlo komplikovana(da ne objašnjavam sad anatomiju). rečeno im je da je rizik veliki da beba neće preživeti 13tu nedelju.Kao opcija je ponudjen prekid trudnoće .
Moj brat i Sarah su odlučili da rizikuju.Mama borac je devet nedelja ležala u bolnici. odlučeno je da će se čudo beba ,kako smo je već svi zvali, roditi 12 januara u 9.00 ujutru, carskim rezom.
Za vreme tih 9 nedelja posećivali smo mamu, bebu, i nestrpljivog tatu koji je trčao sa posla,uzimao slobodne dane i skakutao kao kuce oko partnerke mu ,da joj udovolji u svemu.I sa pravom.Iako je imala svoju sobu ,voli da čita a i leztop je bio pri ruci,mnogobrojno posete ohrabrenja ljudi i porodice koja je zaista voli, ta mama borac je ipak žrtvovala dosta toga (uključujuci i svoj život u jednom momentu).


Inače Sarah je čuveni novinar renomiranog lista,specijalizovana za ekologiju i nije naučila da leži u krevetu.Dosta je putovala po svetu i ovo je sigurno bilo dosta odricanja za nju.
Ali verujem da je nagrada, koju je dobila posle svega najveće zadovoljstvo koje žena i majka može da oseti.
Toga jutra postrojoli smo se u hodniku sa nestrpljenjem.Zbog posebnosti trudnoće celo ginekološko odelenje se sakupilo u sobi gde se odvijao carski rez.Nisu im zamerili, jer su oboje profesionalci i razumeli su znatiželju da osoblje želi tako nesto da vidi ..možda jednom u životu.
Mi smo poskakivali u hodniku , pokušavali da vodimo neke beznačajne razgovore, ispijali kafu kako je ko donosio i brojali čini se sekunde ,koji su trajali u beskraj.Uši su naravno bile u pravcu vrata iako nismo imali šanse išta da čujemo.
Onda se pojavio moj brat sa najvećim i najlepšim osmehom koji sam kod njega ikada videla i saopštio nam da se rodila Megi, teška 1600 grama i onda je zaplakao od sreće.A bogami i mi sa njim.






Htela sam da ovo uvek iznova, čudo novog života podelim sa vama u čast male Megi, koja je sada kod kuće i ima skoro 3 kg. I napisala sam joj pesmicu na srpskom jel znam da moj brat uči i svoju prvu ćerku srpski jezik, pa će i nju.

Dragulju mali,nežni cvete
Plešeš na nogama andjela
Mamiš osmeh i radost
Malene ručice moje
Čista duso nevina
Tatina i mamina
I svih nas koji smo
molili, strepeli želeli
I dočekali te u naručje sreće
Nema radosti veće.


I kako sad ja , pitam vas da ne budem u bebinom stanju?Neustrasivi?
E pa mogu vam reći da se Megi izvukla.Evo već je prešišala 4 kg i osmehuje nam se kao velika.I ne znam kako da vam opišem ali svaki put kad je vidim u njenom pogledu ima tako nečeg mudrog.
I njena seka je sasvim ponosna na nju.

Постави коментар
// Pinintrest on image Pinintrest on image Social footer